Andor Luhović

Dve godine uzastopce sam svakog proleća odlazio u himalaje penjajući neki od najviših vrhova sveta i ta energija koju nosi proleće me ove i godine podseća na neku novu avanturu na neko novo putovanje u nepoznato gde bih opet ispitivao svoje granice i punio srce novim prirodnim lepotama. Katmandu nakon zimskog monsuna se svake godine počne puniti raznim turistima, avanturistima, ljudima sa zapada koji su u sebi probudili duhovnu stranu i poželeli da bar na trenutak iskoče iz materijalističke svakodnevnice. Sa prvim znacima proleća 2005. godine sam i ja seo u avion i napustio svoj svakodneni život i krenuo na daleki istok u grad Katmandu u nadi da ću ostvariti svoj dugo sanjani san i zakoračiti na najvišu tačku na planeti Mount Everest.

Vojvođanska ekspedicija Everest 2005 je te godine imala za cilj uspon na krov sveta sa severne strane i to je bila finalna etapa projekta vojvođani na krovu sveta. Zajedno sa još 6 članova ekspedicije sam sleteo u Katmandu krajem marta 2005. godine. Katmandu je već bio pun turista ali pretežno alpinista jer su oni uvek dolazili pre svih pošto je put do planine dug a mora se prelaziti peške. Pa su oni već prvim danima aprila napuštali Katmandu i kretali iz tropske doline Katmandu-a ka severu, ka hladnim i snežnim padinama belih džinova među kojima se i krije snežna kraljica sagarmatha ili kada bi preveli „majka boginja zemlje“.
Tih nekoliko dana koliko provedemo u katmanduu za mene su posebno interesantni, ulicama se krećem kao da sam vrlo zauzet sve u nekoj jurnjavi i to sve sa ciljem da vidim što više, da posetim ono što za prethodne dve godine nisam. Everest je moja treća ekspedicija i svaka je imala istu polaznu tačku, Katmandu, stoga mi je grad bio sasvim poznat. Svi alpinisti i avanturisti su se smeštali uglavnom u starom delu Katmandua zvanom Thamel. Dve do tri nedelje, koliko traju pripreme za polazak ekspedicija, u Thamelu vlada neverovatno ludilo, stranci tumaraju ulicama cenkajući se za neki komad opreme ili ukrasa ili tražeći neki primamljiv restoran u kome se nadaju da će jesti nešto čemu se njihov stomak neće buniti. Vrlo brzo sam upoznao mnogo ljudi iz raznih delova sveta, gomila mladih, neki sa više neki sa menje iskustva iz divljine spremni da krenu u nepoznato, spremni da isprobaju nešto novo, da ispitaju neke nova područija divlje nepalske džungle ili da se upute u visine himalaja i da se okušaju u dodiru neba. Kada smo rešili potrebnu dokumentaciju, pripremili svu neophodnu opremu, krenuli smo ka severu. Put do našeg odredišta je bio dug trebalo je proći Kathamndu dolinu pa krenuti jedinim putem koji spaja Nepal i Tibet. Taj put prolazi kroz himalaje i često nakon monsuna je na mnogim deonicama neprohodan ali drugog puta nismo imali. Na putu je mnogo vodopada, divljih predela kroz koje jedino taj put spaja nepoznato sa civilizacijom u dolini. Nakon duge vožnje smo se približini nekom gradiću koji jedva da je na to ličio ali su nam rekli da je tu granica, napuštamo Nepal i put nastavljamo kroz Kinu. Tu smo se smestili dok nismo rešili papirologiju za nastavak puta. Gladni i umorni od puta gledali smo u daljini grad koji je bio skoro 2000metara iznad nas. Prizor kao iz bajke, krajnje nestvaran ali u našem slučaju ipak postojan. Rekli su nam da ćemo tamo noćiti i da će po nas doći neki drugi prevoz koji bi trebalo da nas prebaci do tog nepoznatog grada koji su nazivali Zangmu. Granica je bila most preko kojeg smo čekali da pređemo. Ali ostala nam je nerazjašnjena misterija a to je da se u Nepalu vozi sa leve strane dok u Kini sa desne pa je misterija kojom se stranom vozi na mostu koji spaja te dve države. Nezamislivo nam je bilo da je ovo jedini granični prelaz između Kine i Nepala, granica je duga više hiljada kilometara a prelaz samo jedan.

Smešteni u Zangmuu smo imali jedan očevidan problem. Nakon sto smo se smestili, umili, i gladnih stomaka spustili u trpezariju nestrpljivo smo cekali danam donesu nesto sto bi utolilo nasu glad posto nas je mucila jos od popodneva kada smo presli granicu. Ubrzo su ispred nas stajala raznovrsna jela koja su snasnim i primamljivim mirisima ispunila prostoriju. Nasim domacinima su vec usta bila puna dok smo se mi smekali i radoznalo posmatrali hranu ispred nas, shvatajuci da ocigledno nesto ne dostaje! Nigde nije bilo ni kasika ni viljuska niti bilo kakvog drugo „hladnog oruzija“ kojim bi mi zapoceli obrok. U jednoj drvenoj posudi koja je licila na povecu casu su stajali stapici. Glad nas je naterala da pazljivo posmatramo nase domacine pokusavajuci da pohvatamo tehniku kako li se ti stapici koriste. Na nasu zalost niko od njih u prvom momentu nije primetio da nismo u mogucnosti poceti obrok koji se vec uveliko na stolu ohladio. To isto vece smo uspesno savladali prve lekcije koriscenja stapica. Veceru smo zavrsili tako sto smo skupljali stapicima mrvice po stolu vezbajuci svoju preciznost i tehniku.

Priču uskoro nastavljam...

• Jul 2008 [5]

• Razmišljanja [4] 
• Putopisi [1] 
• Generalna [0] 

• EGO bitka
• Nestalnost
• Šta zaista sada želim?
• Životni put
• Dani u Kathmanduu

• Slike